Завичајни музеј Књажевац основан је са циљем да сакупља, чува, научно обрађује и презентује културну баштину књажевачког краја.

Завичајни музеј Књажевац, као јединствена лична карта града, представља регионални музејски истраживачки центар са модернизованим програмском шемом која по садржају и темама превазилази локалне и регионалне оквире са повећаном образовном и промотивном улогом. Својим радом, Завичајни музеј Kњажевац, доприноси развоју заједнице кроз јачање свести о значају очувања културе, историје, богате и разнолике традиције и стварање јединственог доживљаја и специфичне културно-туристичке понуде.

На иницијативу учитеља Николе Мицића Ланде, 1970. године Књажевац добија историјско-музејску збирку основану при Матичној библиотеци, а од 1971. град преузима бригу о старинама и предметима са оближњих локалитета. Музејска збирка налазила се у просторијама Матичне библиотеке на Тргу ослобођења бр. 19 све до 1975. године када је, након систематских археолошких истраживања на локалитету Timacum Minus у селу Равна, отворена стална музејска поставка у згради у Карађорђевој улици. Од 1971. године за потребе чувања музејских предмета ослобођен је један део објекта у Карађорђевој 15. Исте године руководство над музејском збирком преузео је професор историје Томислав Јанаћковић. На челу Завичајног музеја је све до 2001. године. Музејска збирка је у овом простору и званично отворена за јавност 25. новембра 1975. године.

Као самостална установа културе почиње да ради 1980. године под називом Завичајни музеј Књажевац. 1982. године обезбеђен је објекат за потребе музеја, а након истраживања праисторијских налазишта Шкодрино поље и Бараница, које је исте године организовао Центар за археолошка истраживања Филозофског факултета у Београду збирка је допуњена, те од 1985. добија нови изглед. 1987. године архитекта Завода за заштиту споменика културе Сима Гушић, ради пројекат адаптације објекта у Карађорђевој 15 на основу кога ће се у наредних двадесет година радити на уређењу простора музеја. 1996. након радова на санацији и адаптацији једног крила овог објекта, део богатог фонда Завичајног музеја, захваљујући проф. др Петру Петровићу, архитекти Сими Гушићу, кустосима: археологу Светозару Јовановићу и етнологу Душици Живковић доживљава нову, модерну концепцију и презентацију. У периоду од 2001. до 2008. године музеј визионарски предводи управо Душица Живковић.

У току неколико деценија преданог рада Завичајни музеј Књажевац постаје комплексна целина у чијем су саставу одељења за археологију, етнологију, културну историју и историју уметности, конзервацију, фотодокументацију као и водичка служба, тј. матична зграда Завичајног музеја, Музеј града у Кући Аце Станојевића и Архео-етно парк са лапидаријумом у Равни.

Повољан географски и стратешки положај књажевачког краја, богата природна баштина, бројне старине, остаци градова, утврђења, црквишта већ средином 19. века привлаче пажњу значајних научника и истраживача тога доба. Тада започињу и прва истраживања долине Тимока.

Прву студију о књажевачком крају, како наводе Петровић и Јовановић, објавио је Стеван Мачај, физикус округа књажевачког, члан Мађарског краљевског друштва у Пешти (природне науке) и дописни члан Српског ученог друштва (Грађа за топографију округа књажевачког, Гласник СУД XIX, 1866. 287-345). Феликс Каниц, познати путописац и истраживач старина, Књажевац посећује у неколико наврата. У њему борави као лични гост др Мачаја и придружује му се у истраживањима. Као резултат ових истраживачких похода, проналазимо драгоцене описе Књажевца и околине у Каницовим делима: Римске студије у Србији (Беч, 1892. 97-103) у којем посебну пажњу посвећује Равни и попису важнијих старина овог краја, у Србија, земља и становништво први пут објављене 1904. године у Лајпцигу. За проучавање римских епиграфских споменика књажевачког краја, али и због података о првим активностима на сакупљању и „заштити” споменика културе у Књажевцу, важно је поменути и Алфреда фон Домашевског, једног од уредника издања Корпус латинских натписа (Corpus inscriptionum latinarum), који је оставио податке о споменицима пренетим у књажевачку касарну са обала Тимока и из Равне. Од значаја за проучавање књажевачког краја су и прилози Јована Мишковића, једног од најученијих официра у Србији и редовног члана Српског ученог друштва Књажевачки округ објављени у Гласнику СУД 1881. године, књига Косте Поповића Пут лицејских питомаца по Србији 1863. објављена 1876. године и студија Драгољуба Јовановића Књажевачки округ, у Из Тимочке крајине-прилог за историју и етнографију Србије, објављене у Београду 1889. године.

У периоду између 1899-1902. године Антун фон Премерштајн из Аустријског археолошког института и Никола Вулић, професор Универзитета у Београду врше истраживања на археолошком налазишту у Равни. Поред драгоцених података које објављују у Годишњаку Аустријског археолошког института и Споменику Српске Краљевске Академије, рад Николе Вулића на локалитету у Равни, представља пионирске кораке у области музеологије на овим просторима, када су бројни споменици откривени у току археолошких истраживања, откупљени или добијени на поклон од локалног становништва, пренети у нишки музеј.

У публикацији Петра Петровића и Светозара Јовановића "Културно благо књажевачког краја" (Београд, 1997. 9-10), добијамо и систематизоване податке о првим истраживачима старина.

Јасно је да се поменуте активности на прикупљању старина не могу сматрати организованом музеолошком делатношћу, али су за време и средину у којој су се одвијале представљале праве пионирске подухвате. Познато је да је др Мачај био први нумизматичар у Књажевцу, да је књажевачки професор Ристић био заинтересован за археологију, a на основу писаних помена некадашњег директора Гимназије у Књажевцу Милана А. Костића може се закључити да је ипак постојала одређена брига и свест о чувању старина – споменика културе који углавном потичу са касноантичких или средњовековних споменика у околини града. У архивској грађи која се чува у Историјском архиву Тимочке крајине помињу се и изузетни примерци народне уметности и занатства који су излагани, чак и награђивани на Светским изложбама крајем 19. и почетком 20. века (Светска изложба у Паризу 1889. и Лондону 1907. године). Неке од првих планираних акција ради очувања културне баштине и подизању нивоа културног живота у Књажевцу везују се за Удружење Тимочана и Крајинаца основаном 1925. године у Београду и његовим омладинским секцијама које су се бавиле организовањем културних догађаја (изложби, предавања, излета) у градовима Тимочке крајине. Прва велика изложба приређена је у Књажевцу 1933. године у згради тадашње Гимназије, данас основне школе „Димитрије Тодоровић Каплар”, a поводом обележавања стогодишњице од ослобођења Тимочке крајине и Књажевца од Турака 1833. године.

Може се рећи да је 1947. година представљала почетак њиховог систематског прикупљања ако изузмемо истраживања, попис и „сакупљање“ музејских предмета у току 19. и почетком 20. века. Прва збирка била је изложена у згради болничког економата - згради старе болнице из 1851. године која је касније порушена. О стручној помоћи, коју је пружио музеј из Београда у сакупљању документације и музејских предмета, сведочио је стари књажевчанин и сам иницијатор и реализатор ове поставке Жика Антић. На истом месту и у истом облику остаје до 1956. када је премештена у центар града, али већ 1957. престаје да постоји, а део експоната преузимају музеји у Нишу и Зајечару.

Завичајни музеј Књажевац више од три деценије, у сарадњи са научним установама, у првом реду са Археолошким институтом у Београду, учествује у археолошким истраживањима Равне (Timacum Minus) – античког, административног, војног, културног и привредног средишта шире области, средњевековног насеља са веома богатом некрополом. У сарадњи са Заводом за заштиту споменика културе из Ниша, музеј је учествовао у истраживањима средњевековних цркава у Доњој и Горњој Каменици. Археолошка истраживања у Шкодрином пољу код Јелашнице, као и истраживања палеолитских станица у пећинама код Баранице и поткапине у атару села Габровница, Завичајни музеј вршио је са Центром за археолошка истраживања Филозофског факултета у Београду.

Са Етнографским музејом из Београда више од једне деценије спроводе се систематска рекогносцирања. Прикупљена је вредна документација о духовној и материјалној култури ширег подручја Књажевца и Старе планине, о чему сведочи објављена монографија „Књажевац и околина”.

Завичајни музеј потписао је Уговор о сарадњи са Археолошким институтом из Београда у оквиру кога се реализује и међународна сарадња, између поменутих институција и Археолошког института из Франкфурта на Мајни. На челу стручне екипе су др Герда Сомер вон Билоу, др Софија Петковић и кустос археолог Бојана Илијић. У оквиру прве фазе овог међународног пројекта обављена је геофизичка проспекција културног добра Timacum Minus у селу Равна код Књажевца. Пројекат је подржало Министарство културе Републике Србије.

У сарадњи са Одељењем за историју уметности Филозофског факултета у Београду, под руководством професора др Ненада Макуљевића, Завичајни музеј Књажевац започео је реализацију вишегодишњег научно-истраживачког пројекта „Сакрална топографија Књажевца и околине“. Пројекат је подржало Министарство културе Републике Србије. „Воће Тимока” је научно-истраживачки пројекат који је Завичајни музеј Књажевац иницирао и започео, а који представља сарадњу стручњака из више музеја на региону и Србије, из различитих области: етнологије, археологије, историје уметности, биологије и др.

Књажевачки крај и оближњи локалитети, о којима се стара Завичајни музеј Књажевац, пружају сјајне могућности истраживачима и научним радницима. Овоме доприноси и сама концепција музеја као и положај Архео-етно парка. Тако Музеј пружа могућности за организовање различитих курсева (конзервација, школе старих заната), научних скупова и трибина, наставе на терену (археологија, етнологија, музеологија, конзервација, итд.). Треба нагласити да је Завичајни музеј Књажевац релативно млада установа заштите и зато све ове могућности треба да представљају изазов свим музеалцима, истраживачима и научним радницима.